Za Srbe Kajmakčalan je bio Kapija slobode posle koje su ponovo kročili na svoju zemlju.
Ova odlučujuća bitka u Prvom Svetskom ratu odigrala se između 12. i 30. septembra, pre tačno 100 godina. Učesnici bitke bili su Kraljevina Srbija i Kraljevina Bugarsaka, a bitka je ostala upamćena i po velikom broju žrtava koje je pretrpela srpska vojska.
Na visini od 2.524 metara srpska vojska je uspela da zauzme vrh Sveti Ilija i odgurne Bugare prema Mariovu, gde je potom postavljena nova linija odbrane.
Kaže se da je snaga srpske vojske u ovoj bici bila toliko jaka da je potpuno okupirala Bugare da su bili toliko zaneti borbom da nisu mogli ni da razmotre niti uspostave dodatne odbrambene položajeiza utvrđenih grebena.
Nakon velike pobede Srba, bugarski generalštab nije uspeo da na vreme da naređenje za povlačenje, pa su Bugari dodatno izgubili oružje, opremu i ljudstvo.
SVEDOČENJE O POSLEDNJIM SATIMA BITKE NA KAJMAKČALANU
Položaji ispred Kajmakčalana zauzeti su 12. i 13. septembra, a napad na njega počeo je 16. septembra 1916. Posle snažne artiljerijske pripreme, pešadija je krenula u napad u 9.30 časova.
Pod uraganskom vatrom branilaca, Srbi su se penjali uz strme padine. Kada su se kolone dovoljne približile oko 13 časova, preduzet je juriš i zauzet prvi kameniti stepenik Kajmakčalana, koji se nalazio na rastojanju oko 100-150 m od prve linije odbrane. Međutim, žestoka vatra kojom je neprijatelj obasuo srpske vojnike, naterala ih je da obustave napad i počnu utvrđivanje na dostignutoj liniji. To veče, na celom položaju vladala je gusta magla. Neustrašivim drincima to je bila dobra prilika za napad. Negde oko 22 časa, porušili su žičane prepreke i upali u prvu liniju rovova. Nastala je užasna klanica, u kojoj jedva da se znalo ko koga bode. Srbi su u ovakvim situacijama, u kojima se bukvalno nije video prst pred nosom, skidali dugačke francuske bajonete sa pušaka. Držeći bajonet u desnoj ruci, levom su hvatali za glavu: ukoliko protivnik nije imao šlem, znali su da je bugarski vojnik. Do jutra 17. septembra, Srbi su bili gospodari cele prednje linije odbrane. To veče, napad je nastavljen paklenom artiljerijskom vatrom na glavni položaj odbrane, koja je sem neutralisanja neprijatelja, imala zadatak i da raznese žičane prepreke. Artiljerijska priprema dostigla je svoj vrhunac 18. septembra oko 15.30 časova, kada su srpski vojnici u opštem zanosu krenuli na juriš i ne sačekavši do kraja prestanak artiljerijske vatre! (Napisao: Branislav V. Stanković)
Mnoge priče su ispričane o Kajmakčalanu i srpskoj vojsci. O tome koliko je užasa bilo na Kajmakčalanu svedoče i bugarski istoričari:
“Bugarski vojnici, koja je tukla uraganska vatra srpske artiljetrije, počeli su masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt, nisu razaznavali druga do sebe, komandira, mnogi su počeli su da beže, do večeri je u rovovima ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih”.
Saveznici su tada postali svesni da srpskog redova ništa ne može da zaustavi na putu kući. Ujedno, bila je to prva velika pobeda srpske vojske nakon napuštanja Srbije godinu dana ranije. Bugarska ofanziva je zaustavljena, a zauzimanjem Kajmakčalana, a potom i još nekih strateških pozicija, olakšano je vođenje narednih vojnih operacija.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić položio je venac na grob srpskim junacima na Kajmakčalanu i zahvalio se našim precima na velikoj žrtvi koju su dali i podneli za slobodu.
