Српски књижевник Добрице Ерића (1936) преминуо је у 83. години после тешке и дуге болести, а Србија је остала без великог песника, поета, есејисте.
Добрица није само писао песме за децу, његова реч о домовини и Kосмету, страдању српског народа чула се сваки пут када би имао јавне наступе, на телевизији, медијима…
“Мој омиљени број је тројка. Што више тројки, то више снаге и наде. Али, пре свега, желео сам да на крају дугачког низа буде број 33 – због Христових година. Бољи део српског народа оличен је у Христу, и Христ у том, бољем делу српског народа. Исус је страдао са две тројке, а Срби са три деветке. Нисам се на време сетио 1389. године, кад су се заједно нашле тројка и деветка, па ми то остаје за наредно издање ове књиге, које већ спремам, говорио је Добрица Ерић.
То је и наше и светско зло. Сви поштени људи који би имали и умели нешто да кажу – ћуте, не знам зашто: да ли из страха или због осећања немоћи, а они који би требало да се покрију ушима и да ћуте – торочу на сав глас, мељу ко празне воденице. Ја мислим да се сви плаше, једни због онога што раде, други због онога што не раде или што су радили, па се сада сулудо бране, једни брбљањем, други ћутањем.
Обраћате се, пре свега, младим људима. Kако нове генерације могу да помогну Србији, која је “сад на леденој санти”?
Могу много. Пре свега, да не пристану да их разљуде и пороботе. Да се не одрекну сами себе, своје традиције, свог језика и писма. Да никад не поверују да су Срби најгори народ, у шта нас већ деценију и више убеђују сви они који су много гори од нас. Ми смо само несрећан народ, сада и немоћан и ненавикао на оволико нечовечје, лажи, подвале, преваре, на оволико понижење и празна обећања, којима нас залуђују и вабе као овце на крушац. Нека се отргну мало од електронике која им разара ум и прождире душу и нека врате дан и ноћ на своја места. Било би добро да се понекад састану са књигом и поезијом. Волео бих да прочитају моју песму „Сви моји преци”, коју сам написао 1993. године.
Није све изгубљено.
Најболнија рана је Kосово и Метохија, где смо „сви рођени”. Верујете ли да није све изгубљено, иако изгледа као да јесте?
Никад ништа није баш онако како изгледа. Ни Kосмет није изгубљен, све док ми не поверујемо да јесте. Kосмет нам је прво отет и окупиран, против свих светских права и правила, против Уједињених нација, које се, нажалост, ту ништа и не питају, као ни ми. А онда је поклоњен против нашег устава и закона, против народа, против правде и части, против Бога.
Српски народ сада не може ништа. Али моћи ће једнога дана, ако Бог да. Промениће се силе у свету, промениће се несразмера између добра и зла, између Бога и ђавола. Родиће се неки нови људи, доћи ће нови спаситељ, треба само желети и веровати: “Доћи ће Он по свим знацима/Јер коме је слобода слатка/Kао Србима православцима/Томе је некад и вечност кратка”.
Kурир.рс/Политика
