За роман у стиху “Евгеније Оњегин”, дело Александра Сергејевича Пушкина и једно од најважнијих остварења руске и светске књижевности, чули смо сви. Ако ништа друго, бар смо у школи учили напамет један његов део, чувено Татјанино писмо Оњегину.
Фабулу чини неостварена љубав велеградског момка Евгенија Оњегина и девојке са села Татјане Ларине.
Роман је писан скоро осам година, од 1823. до 1831. године. Најпре је 1925. објављено његово прво поглавље, а онда је излазио у наставцима, по поглављима. У целих 8 поглавља роман је објављен тек 1833. године.
Посебност романа је у реалним приказима свакодневног живота. Описан је почетак 19. столећа, начин живота, друштво у два различита слоја, његови проблеми и изазови. Тематска структура поглавља је таква да се она могу читати засебно, а и у целини.
Представљамо вам један кратак део четвртог поглавља овог значајног романа који говори о родбини и родбинским везама, па и о пријатељству. Фасцинираће вас колико сличности постоји између руског и српског менталитета када је у питању однос према родбини и пријатељима у ком често има и помало лицемерја и “морања”.
У њему нам Пушкин одгонета Шта рођаци у ствари значе:
XX
Хм! Читаоче племенити,
Родбина ваша како живи?
Ал’ можда ће вам право бити
Да дознате од мене и ви
Шта рођаци у ствари значе?
Па ево, кад се говор заче:
Њих морамо да поштујемо,
Да волимо, колико смемо,
Да виђамо на дане свете,
Ил’ ако то у стању нисмо,
Да шаљемо за Божић писмо –
А да се они нас не сете
За цело оно време дуго…
Нек нам их Бог поживи дуго!
XXI
Од пријатељства и родбине
Боља је љубав нежних жена;
И усред бура зле судбине
Биће вам она привржена.
Зацело… /…./
На српски језик, Пушкин је у нашим књижевним часописима помињан и превођен још за живота. У наредном периоду, дела су само прештампавана и читана у изворном облику, док су у изради савремених превода овог дела учествовали песници као што су Јован Јовановић Змај, Милан Ћурчин и Десанка Максимовић. Према мишљењу српског историчара књижевности Милорада Павића, на овај начин је Пушкиново најбоље дело постало својина и српске књижевности.
Опанак
