За Смедерево, седиште Подунавског округа, град смештен у питому, благо усталасану равницу на јужном ободу Панонског басена, са североистока додирујући Шумадију, његови житељи кажу да се ту преплићу историја и мистерија. Историја је позната од вреном брду или Монс Ауреус посадио прве чокоте винове лозе, док је мистерија везана и за сам назив града.
Тако, по неким изворима, топоним је заправо сложеница од две речи, смет и дрво, и наводно проистиче из густе храстове шуме, којом је природа нештедимице даровала ово подручје и чији је реликт Шалиначки луг. Данас овде, на месту где се Велика Морава улива у Дунав, повремено плавећи тло око ушћа, расте 200 стабала аутохтобног храста лужњака, док је нешто нежнији пољски јасен ишчезао.
Према другој теорији, порекло назива града треба тражити у средњовековном мушком имену Смендер, док га трећи, међу којима и италијански историчар Антонио Бонфини из 15. века везују за Светог Андреја, па град Мађари и данас зову Сендро. „Многи ипак верују да је Смедерево тек искварено изговорено име римског насеља Еис Монте Аурео, или Монс Ауреус, забележено на Појтингеровој карти из 4. века”, каже Горан Јовшић, в.д. директора ЈП „Смедеревска тврђава”. Први писани спомен Смедерева историчари су пронашли у повељи византијског цара Василија ИИ из 1019. године, док се у српским изворима име града јавља 1381. године у хрисовуљи кнеза Лазара, као поклон манастиру Раваница, са све околним селима и имањима, и даје на управљање извесној „људини Богосаву”. Међутим, праву славу овај град на ушћу Језине у другу највећу европ- ску реку, доживљава тек изградњом тврђаве, за време владавине деспота Ђурађа Бранковића, у 15. веку.
„По претходно утврђеном договору, а после смрти свог претходника, ујака Стефана Лазаревића, Ђурађ је морао да преда Београд Угарима. Крушевац и Голубац су већ били пали под турску власт, па је нови деспот остао без престоног града”, Јовшић прича како се мудри и врло образовани Ђурађ, определио за сам север земље, на граници између две моћне империје, и две религије. Као човек са јасном визијом, своју престоницу је сместио у близини Београда, али и важних саобраћајница од Истока ка Западу, међу којима се Цариградски друм издвајао. Најбољу одбрану са севера граду је представљао Дунав, па се подизање бедема тврђаве дуж обале сматра историјском Ђурађовом одлуком.
У Смедерево се могло ући само са копна, где је град био опасан дубоким каналима испуњеним водом, а прилаз био доступан искључиво града закључавале, па нико више није смео да уђе или изађе”, Јовшић говори о лукавој одбрамбеној тактици градитеља.
Ни изгледом тврђава није смела бити скромнија, нити заостајати за цариградском, па су на основу ове, најславније, геометријски идеалне, били сачињени и нацрти за смедеревску. Вест о подизању новог центра српске деспотовине, обрадовала је Европу, јер је то био знак да је Србија поново спремна да одолева отоманским освајањима. Радовима је руководио чувени Ђорђе Канта- кузин, византијски војни заповедник и учењак, и брат деспотице Јерине, оклеветане у легендама. Јер, управо се око подизања града, најдраматичније сукобљавају историја и мистерија, коју можемо звати и народном имагинацијом. Будући да је тврђава зидана од камена, кога није било у широј околини, материјал је допреман са античких локалитета, Монс Ауреуса, Виминацијума, Магрума, Винцеје и других, која су због тога разарана. Зидови дебљине четири метра, а висине 10 метара, као и 25 четвртастих кула дупло виших од зидина, опточени су каменом и опеком, па се лако да замислити колико је радне снаге за зидање ангажовано. Деспот Ђурађ је уложио много труда и блага за изградњу тако импозантне фортификације, доводећи цењене мајсторе из Далмације и Цариграда, док су византијском стилу допринели рашки неимари.
Поред камена, градитељи су у темеље уграђивали и делове саркофага, надгробне стеле и комплетне скулптуре, што је веома тешко пало околном становништву. Стога је оно сплело мит о проклетој Јерини, Гркињи, одговорној за све њихове недаће и почињену неправду према старинама. Тако је народ веровао да су у тешком кулуку учествовале и труднице, да због Јерине нису смели да једу јаја две године, колико је трајало зидање Малог града, јер су ове основне животне намирнице представљале везивни материјал.
Да би своју реалну муку још више увеличали, становници су Јерини приписали да је својим младим љубавницима одсецала главе, након ноћи проведене у браколомству. „Пришивали” су јој се и да се свађала са српском властелом, али и да је допринела пропасти Смедева тако што је браниоце оставила да гладују. Наиме, све је жито из магаза продала, и тако остала упамћена као симбол страног уљеза међу неупитним српским владарима.
Историја, наравно, све те приче оповргава, говорећи да је Јерина подржавала свог супруга Ђурађа, чије су рушилачке радње биле сврсисходне, како се ускоро показало. Јер, Мали град је за само те две године постао европски центар културе, са раскошном библиотеком, пуном филозофске и богословске литературе, основаном преписивачком школом, по угледу на још чувенију Ресавску, коју је утемељио Ђурађев ујак Стефан.
Како би га достигао, и што више штива оставио у аманет, Ђурађ је доводио учене светогорске монахе који су бирали најлепше текстове на грчком језику и преводили их.
„На двору деспотовом писало се на италијанској хартији црним мастилом, направљеним од чађи”, примећује Јовшић. Ни уметност музике није запостављена, на двору је боравио славни српски монах Кир Стефан Доместик, хоровођа и писар, изводећи са својим ансамблом музику за српску властелу.
„Данашње Смедерево наставља древну традицију организацијом позоришних манифестација као што су Театар у Тврђави, Нушићеви дани и Патософирање, а чувене су и Смедеревске песничке вечери. Богат ликовни програм нуди се у Градској галерији савремене уметности, у љупком здању из 20-их година прошлог века”, наводи Јовшић.
Смрт деспота Ђурађа проузроковала је суноврат Смедерева јер су свађе међу наследницима ослабиле двор, па га је турски султан Мехмед ИИ без борбе освојио, 1459. године. Током повлачења пред Угарима у 17. веку, Турци су град запалили. Тврђаву су тешко оштетили и Карађорђеви устаници 1805. године, током Првог српског устанка, али су одмах нанету штету и поправили.
Величанствено средњевековно здање претрпело је и у Првом светском рату од немачког артиљеријског оружја, али је највеће разарање доживело у Другом светском рату, када је 5. јуна 1941. године, експлодирало 400 вагона са муницијом. У страховитој експлозији, која се мери са атомском, остало је читаво само 20-ак смедеревских кућа, док је Тврђава амортизовала разорни ударац на Пожаревац, Ковин, Гроцку, па чак и делове Београда.
Данашњи изглед Тврђаве крије све те невоље, јер је комплетно рестаурисана, почев од 2010. године. Сада служи искључиво за уживање и за практични час историје. Данашњи митови и мистерије се испредају сваке Смедеревске јесени, када се дегустирају плодови виноградарства, преточени у вино, нектар богова.
Међутим, до недавно, историјски гледано, мистериозан је био и „забрањен град”, летња резиденција краљевске династије Обреновић, удаљена четири километара од центра Смедерева и окружена с једне стране рујним виноградима, а са друге столетним парком, прочеља окренутог Дунаву, и преко– Банату.
Вила „Златни брег”, чије одаје крију тајне потписиваних споразума, сплетки и љубави, укључујући и ону између Драге Машин и краља Александра, као и припремања атентата на њега, до 2015. године била је затворена за туристичке посете. А све је почело тако што је књаз Милош 1829. године купио кућу имањем од 37 хектара у Смедереву, и најпре у њој направио подрум за вино, које је српски владар извозио на европско тржиште, да би резиденцију сазидао 1897. године. Прави дворски живот установљен је за време краља Милана и краљице Наталије, па су се ту надаље славили рођендани, окупљали највећи српски сликари и књижевници и бистрила политика. Овај споменик културе на брду Плавинац, названом по боји гроздова, девастиран је више пута, а више пута и реконструисан. Данашњи је изглед добио у време Јосипа Броза Тита, када га је поводом одржавања Прве конференције несврстаних у Београду 1961. године у потпуности преобликовао архитекта Богдан Богдановић.
Блиставу будућност и летњиковцу и Смедереву, прорекао је још кнез Милан Обреновић, када је дао проглас „народу среза Смедеревачког” 1888. године. У њему је објавио да се у Европи појавила заразна болест грожђа филоксера, на коју је аутохтона смедеревка отпорна, те се народу предлаже да на тргове изнесе своје производе. А по њих ће сами доћи Европљани бродовима.
Сада они стижу не само по вино и грожђе, већ и да окусе друге сласти овог града на Дунаву, зачињене бурном историјом и пропратном мистеријом.
Текст: Драгана Николетић
Фото: Лука Шарац
