Smederevo: Mesto gde se prepliću istorija i misterija

Za Smederevo, sedište Podunavskog okruga, grad smešten u pitomu, blago ustalasanu ravnicu na južnom obodu Panonskog basena, sa severoistoka dodirujući Šumadiju, njegovi žitelji kažu da se tu prepliću istorija i misterija. Istorija je poznata od vrenom brdu ili Mons Aureus posadio prve čokote vinove loze, dok je misterija vezana i za sam naziv grada.

Tako, po nekim izvorima, toponim je zapravo složenica od dve reči, smet i drvo, i navodno proističe iz guste hrastove šume, kojom je priroda neštedimice darovala ovo područje i čiji je relikt Šalinački lug. Danas ovde, na mestu gde se Velika Morava uliva u Dunav, povremeno plaveći tlo oko ušća, raste 200 stabala autohtobnog hrasta lužnjaka, dok je nešto nežniji poljski jasen iščezao.

Prema drugoj teoriji, poreklo naziva grada treba tražiti u srednjovekovnom muškom imenu Smender, dok ga treći, među kojima i italijanski istoričar Antonio Bonfini iz 15. veka vezuju za Svetog Andreja, pa grad Mađari i danas zovu Sendro. „Mnogi ipak veruju da je Smederevo tek iskvareno izgovoreno ime rimskog naselja Eis Monte Aureo, ili Mons Aureus, zabeleženo na Pojtingerovoj karti iz 4. veka”, kaže Goran Jovšić, v.d. direktora JP „Smederevska tvrđava”. Prvi pisani spomen Smedereva istoričari su pronašli u povelji vizantijskog cara Vasilija II iz 1019. godine, dok se u srpskim izvorima ime grada javlja 1381. godine u hrisovulji kneza Lazara, kao poklon manastiru Ravanica, sa sve okolnim selima i imanjima, i daje na upravljanje izvesnoj „ljudini Bogosavu”. Međutim, pravu slavu ovaj grad na ušću Jezine u drugu najveću evrop- sku reku, doživljava tek izgradnjom tvrđave, za vreme vladavine despota Đurađa Brankovića, u 15. veku.

„Po prethodno utvrđenom dogovoru, a posle smrti svog prethodnika, ujaka Stefana Lazarevića, Đurađ je morao da preda Beograd Ugarima. Kruševac i Golubac su već bili pali pod tursku vlast, pa je novi despot ostao bez prestonog grada”, Jovšić priča kako se mudri i vrlo obrazovani Đurađ, opredelio za sam sever zemlje, na granici između dve moćne imperije, i dve religije. Kao čovek sa jasnom vizijom, svoju prestonicu je smestio u blizini Beograda, ali i važnih saobraćajnica od Istoka ka Zapadu, među kojima se Carigradski drum izdvajao. Najbolju odbranu sa severa gradu je predstavljao Dunav, pa se podizanje bedema tvrđave duž obale smatra istorijskom Đurađovom odlukom.

U Smederevo se moglo ući samo sa kopna, gde je grad bio opasan dubokim kanalima ispunjenim vodom, a prilaz bio dostupan isključivo grada zaključavale, pa niko više nije smeo da uđe ili izađe”, Jovšić govori o lukavoj odbrambenoj taktici graditelja.

Ni izgledom tvrđava nije smela biti skromnija, niti zaostajati za carigradskom, pa su na osnovu ove, najslavnije, geometrijski idealne, bili sačinjeni i nacrti za smederevsku. Vest o podizanju novog centra srpske despotovine, obradovala je Evropu, jer je to bio znak da je Srbija ponovo spremna da odoleva otomanskim osvajanjima. Radovima je rukovodio čuveni Đorđe Kanta- kuzin, vizantijski vojni zapovednik i učenjak, i brat despotice Jerine, oklevetane u legendama. Jer, upravo se oko podizanja grada, najdramatičnije sukobljavaju istorija i misterija, koju možemo zvati i narodnom imaginacijom. Budući da je tvrđava zidana od kamena, koga nije bilo u široj okolini, materijal je dopreman sa antičkih lokaliteta, Mons Aureusa, Viminacijuma, Magruma, Vinceje i drugih, koja su zbog toga razarana. Zidovi debljine četiri metra, a visine 10 metara, kao i 25 četvrtastih kula duplo viših od zidina, optočeni su kamenom i opekom, pa se lako da zamisliti koliko je radne snage za zidanje angažovano. Despot Đurađ je uložio mnogo truda i blaga za izgradnju tako impozantne fortifikacije, dovodeći cenjene majstore iz Dalmacije i Carigrada, dok su vizantijskom stilu doprineli raški neimari.

Pored kamena, graditelji su u temelje ugrađivali i delove sarkofaga, nadgrobne stele i kompletne skulpture, što je veoma teško palo okolnom stanovništvu. Stoga je ono splelo mit o prokletoj Jerini, Grkinji, odgovornoj za sve njihove nedaće i počinjenu nepravdu prema starinama. Tako je narod verovao da su u teškom kuluku učestvovale i trudnice, da zbog Jerine nisu smeli da jedu jaja dve godine, koliko je trajalo zidanje Malog grada, jer su ove osnovne životne namirnice predstavljale vezivni materijal.

Da bi svoju realnu muku još više uveličali, stanovnici su Jerini pripisali da je svojim mladim ljubavnicima odsecala glave, nakon noći provedene u brakolomstvu. „Prišivali” su joj se i da se svađala sa srpskom vlastelom, ali i da je doprinela propasti Smedeva tako što je branioce ostavila da gladuju. Naime, sve je žito iz magaza prodala, i tako ostala upamćena kao simbol stranog uljeza među neupitnim srpskim vladarima.

Istorija, naravno, sve te priče opovrgava, govoreći da je Jerina podržavala svog supruga Đurađa, čije su rušilačke radnje bile svrsishodne, kako se uskoro pokazalo. Jer, Mali grad je za samo te dve godine postao evropski centar kulture, sa raskošnom bibliotekom, punom filozofske i bogoslovske literature, osnovanom prepisivačkom školom, po ugledu na još čuveniju Resavsku, koju je utemeljio Đurađev ujak Stefan.

Kako bi ga dostigao, i što više štiva ostavio u amanet, Đurađ je dovodio učene svetogorske monahe koji su birali najlepše tekstove na grčkom jeziku i prevodili ih.

„Na dvoru despotovom pisalo se na italijanskoj hartiji crnim mastilom, napravljenim od čađi”, primećuje Jovšić. Ni umetnost muzike nije zapostavljena, na dvoru je boravio slavni srpski monah Kir Stefan Domestik, horovođa i pisar, izvodeći sa svojim ansamblom muziku za srpsku vlastelu.

„Današnje Smederevo nastavlja drevnu tradiciju organizacijom pozorišnih manifestacija kao što su Teatar u Tvrđavi, Nušićevi dani i Patosofiranje, a čuvene su i Smederevske pesničke večeri. Bogat likovni program nudi se u Gradskoj galeriji savremene umetnosti, u ljupkom zdanju iz 20-ih godina prošlog veka”, navodi Jovšić.

Smrt despota Đurađa prouzrokovala je sunovrat Smedereva jer su svađe među naslednicima oslabile dvor, pa ga je turski sultan Mehmed II bez borbe osvojio, 1459. godine. Tokom povlačenja pred Ugarima u 17. veku, Turci su grad zapalili. Tvrđavu su teško oštetili i Karađorđevi ustanici 1805. godine, tokom Prvog srpskog ustanka, ali su odmah nanetu štetu i popravili.

Veličanstveno srednjevekovno zdanje pretrpelo je i u Prvom svetskom ratu od nemačkog artiljerijskog oružja, ali je najveće razaranje doživelo u Drugom svetskom ratu, kada je 5. juna 1941. godine, eksplodiralo 400 vagona sa municijom. U strahovitoj eksploziji, koja se meri sa atomskom, ostalo je čitavo samo 20-ak smederevskih kuća, dok je Tvrđava amortizovala razorni udarac na Požarevac, Kovin, Grocku, pa čak i delove Beograda.

Današnji izgled Tvrđave krije sve te nevolje, jer je kompletno restaurisana, počev od 2010. godine. Sada služi isključivo za uživanje i za praktični čas istorije. Današnji mitovi i misterije se ispredaju svake Smederevske jeseni, kada se degustiraju plodovi vinogradarstva, pretočeni u vino, nektar bogova.

Međutim, do nedavno, istorijski gledano, misteriozan je bio i „zabranjen grad”, letnja rezidencija kraljevske dinastije Obrenović, udaljena četiri kilometara od centra Smedereva i okružena s jedne strane rujnim vinogradima, a sa druge stoletnim parkom, pročelja okrenutog Dunavu, i  preko– Banatu.

Vila „Zlatni breg”, čije odaje kriju tajne potpisivanih sporazuma, spletki i ljubavi, uključujući i onu između Drage Mašin i kralja Aleksandra, kao i pripremanja atentata na njega, do 2015. godine bila je zatvorena za turističke posete. A sve je počelo tako što je knjaz Miloš 1829. godine kupio kuću imanjem od 37 hektara u Smederevu, i najpre u njoj napravio podrum za vino, koje je srpski vladar izvozio na evropsko tržište, da bi rezidenciju sazidao 1897. godine. Pravi dvorski život ustanovljen je za vreme kralja Milana i kraljice Natalije, pa su se tu nadalje slavili rođendani, okupljali najveći srpski slikari i književnici i bistrila politika. Ovaj spomenik kulture na brdu Plavinac, nazvanom po boji grozdova, devastiran je više puta, a više puta i rekonstruisan. Današnji je izgled dobio u vreme Josipa Broza Tita, kada ga je povodom održavanja Prve konferencije nesvrstanih u Beogradu 1961. godine u potpunosti preoblikovao arhitekta Bogdan Bogdanović.

Blistavu budućnost i letnjikovcu i Smederevu, prorekao je još knez Milan Obrenović, kada je dao proglas „narodu sreza Smederevačkog” 1888. godine. U njemu je objavio da se u Evropi pojavila zarazna bolest grožđa filoksera, na koju je autohtona smederevka otporna, te se narodu predlaže da na trgove iznese svoje proizvode. A po njih će sami doći Evropljani brodovima.

Sada oni stižu ne samo po vino i grožđe, već i da okuse druge slasti ovog grada na Dunavu, začinjene burnom istorijom i propratnom misterijom.

Tekst: Dragana Nikoletić

Foto: Luka Šarac

Specijalitet potekao iz Šumadije: Pečenje na ražnju je omiljeno jelo u Srbiji

Na prostorima Balkanskog poluostrva pečenje na ražnju pripremano je...

Makoš guba: Tradicionalna poslastica iz vojvođanske ravnice

Predstavljamo vam još jedan od starih recepata iz vojvođanske...