Средњовековна престоница српског владара Ђурђа Бранковића, двор деспота и Гркиње Ирине Кантакузин, прозване Проклета Јерина, и данас, пет векова након што га је тешким кулуком подигао народ, крије мистерије.
Једна од највећих је легенда о благу деспотице које се, по предању, налази негде у лагумима испод утврђења, пишу Новости.
Лагуми пуни злата склоњеног пред најездом Турака, које су ловци на благо вековима покушавали да нађу, остаје предање које живи.
“Јеринина историјска личност стављена је у други план, она је постала митолошка личност. Као што постоје приче да је проклета, тако постоје и приче о њеном благу”, каже археолог Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.
Археолошка истраживања су скупа, и до сада је истражена тек петина Великог града Смедеревске тврђаве, и то углавном југоисточни угао. Но, ипак се зна да су Бранковићи били једна од најбогатијих породица у овом делу света и у српској историји, те ни не чуди да многи сматрају да се њихово благо још увек налази у граду у ком су столовали.
Међутим, археолозима се не поклапа једна логична чињеница:
“Кад је пало Смедерево под Турке, Ђурађ и Јерина су побегли преко Дунава. Није било логично да благо сакрију овде, где се можда неће ни вратити. Логично је било да побегну са благом”,претпоставља археолог.
Такође, чињеница која распирује сумњу о постојању блага је и та што гробови деспота Ђурђа и Јерине никада нису нађени. Према хришћанским обичајима, владари се нису сахрањивали с много накита или са благом, тако да би њиховом проналазачу тешко донели баснословно богатство.
“Прича о гробу деспота Ђурђа много је интересантнија од приче о Јеринином благу”, каже Радовановић. “Народ распреда легенде, а оне су занимљиве јер имају савремене модификације, и оне које се шире у данашње време посебно су занимљиве за туристичке водиче”, каже Дејан Радовановић.
Ипак, ни археолози не одбацују потпуно митове.
“Ми, са стране струке, на терену, кад тражимо локалитете, заиста узимамо озбиљно и најбесмисленије приче, јер у свима њима буде понеко зрнце истине”, каже археолог.
Док људи очекују ћуп, ковчег и гомилу накита, до сада је у Тврђави пронађен само пар златних минђуша пре четири године, као и једна минђуша пре пола века.
Током рестаурације Малог града 1968. године, откривена је једна минђуша опточена бисерима, смарагдом и рубином, која се данас чува у Музеју. Њена вредност је непроцењива.
“Верује се да је припадала некој од две кћерке деспота Ђурђа Бранковића, Кантакузини, односно Катарини, или Мари. Веома је могуће да је била и накит деспотице Јерине”, каже директорка Музеја Татјана Гачпар. Ко је права власница заувек ће остати тајна, као и мисао о томе где се налази друга минђуша.
Мали град археолошки је истражен, али шта се крије испод Великог града, још је тајна, што доказује ископавање златног накита из 14. века. Током 2012. године урађена је конзервација и презентација сакралног комплекса из 10. века, када су археолози дошли до вредног открића, скелета женске особе са златним минђушама.
Минђуше су тешке по 2,35 грама свака. Осим грба двоглавог орла, наушнице имају монограм М. П. А., што су иницијали Марије Палеолог, друге жене Стефана Дечанског.
Због сензационалног открића, археолози и јавност годинама су чекали вести из Археолошког института.
“Према антрополошким анализама, реч је о женској особи висине око 150 центиметара, старости од 70 до 75 година када је умрла”, прича директор Завода за заштиту споменика културе. Верује се да је скелет стар 500-600 година, а наушнице датирају с краја 14. века.
Проналазак наушница је врло драгоцен, јер су, у односу на друге познате, најквалитетније израде.
“Овде су доспеле вероватно захваљујући угледној Византијки са двора. Сигурно је из династије Палеолога, нема сумње у то. После пада Цариграда, можда је дошла овде, али то је више нека романсирана него археолошка прича”, говори о пореклу власнице минђуша Дејан Радовановић.
Још се трага и за остацима Благовештенске цркве у којој су похрањене мошти Светог Луке. За остацима Саборног храма који су Турци порушили после 1460. године трагали су стручњаци из Немачке који су обавили геомагнетно снимање Великог града. На основу сателитског снимка, на Археолошком институту у Франкфурту израђена је мапа која је требало да открије остатке предмета и објеката на дубини до три метра. Међутим, археолози су били лоше среће.
nationalgeographic.rs
