Живота Ранковић занавек ће у историји светске медицине остати упамћен и забележен као медицински феномен, први Србин који је у стомаку носио близанце!
Живота је годинама осећао болове, који су те 1923, када су му биле 22 године, толико кулминирали да је морао да затражи помоћ београдских лекара. Млади ратар (22) из Велике Плане примљен је у октобру те године у државну болницу у Београду. Ово је његова прича коју су лекари забележили…
„Имао сам три године када су родитељи приметили да ми на левој страни, испод ребара, расте нека гучина (гука, гучина – израслина), наравно они на то нису обраћали пажњу јер нисам осећао никакве болове, и тако сам растао ја, а расла је и гучица, док није достигла ову величину. Пре неколико година почео сам онда осећати и болове, али сам трпео, јер нису били велики. Међутим, сад је тако саврежило да не могу више да трпим ове муке па сам дошао код вас у болницу за помоћ“, тако је, почетком октобра 1923. године, дежурним лекарима Опште државне болнице у Београду, описао свој проблем 22-двогодишњи Живота Ранковић, земљорадник из Велике Плане.
Одмах је примљен на одељење „за унутрашње болести” али његов случај, након два дана, преузима проф. др Костић (овде нисам сигуран да ли је у питању Миливоје или његов брат Слободан Костић, обојица врсни хирурзи) и пребацује на хируршко одељење. Лекари су вршили разна испитивања, разматрали и анализирали овај чудан случај, сумњали су на многе болести и аномалије, али ништа са сигурношћу нису могли да тврде. Тек након шест дана, као и више конзилијума, одлучили су да га оперишу.
Тим хирурга и техничара, под вођством проф. др Костића, почео је са операцијом тачно у 8:00, 20. октобра 1923. године. Након што су пацијенту отворили трбух појавила се велика израслина увијена у кожасту опну. Све је изгледало врло необично и лекари су одмах знали да испред себе имају до тада невиђену аномалију величине фудбалске лопте. Констатују да се израслина налази у трбушњој дупљи и да је са њом срасла на два места, с једне стране са трбушном аидом (са слабином), а са друге са слободном трбушном марамицом.
Професор Костић, запањен сликом коју види, уз помоћ асистената, почиње да подвезује све артерије које је морао да пресече како би ослободио ,,кесасту“ (кистичну, мехурасту) израслину. Након неколико сати мукотрпне и неизвесне операције ,,гука је ослобођена и могла се извадити из болесниковог трбуха”. Десетак лекара се окупило око помоћног стола на који је проф. Костић ставио израслину. Један од њих је добио налог да пресече спољни омотач кесе. У сали је владала мука тишина, сви су са нестрпљењем пратили руку младог колеге који је скалпелом почео да сече. Наједном, угледали су врло чудан призор – из кесе је почела да куља густа, масна и прљава течност, а затим се појавио грумен косе помешан са чудном, желатинстом, материјом.
Када су разгрнули ту масну, љигаву и густу косу, лекари су остали запањени – у њој су пронашли два мала закржљала, дегенерисана, детета (фетуса). На њима су се лепо могли распознати поједини делови тела. Један плод је био дугачак 25 цм, а други скоро упола мањи. На већем се јасно видео доњи део главе, са два зуба у њој, врат, труп, лева рука са шест прстију на шаци и са шиљастим ноктима на њима, десна нога и несразмерно јако развијено „мушко обележје“. На мањем плоду се могла уочити љигава, масна глава, са очима које су затворене, врат и једна нога, док су оба имала тврду унутрашњост, за коју су лекари закључили да су у питању одређене, још неразвијене, кости. Та два фетуса су пливала у опни која је крвним судовима била спојена са Животиним организмом и на тај начин се хранили и расли све док својом величином нису почели да потискују остале његове органе, а посебно дијафрагму, срце и желудац.
Међутим, ти плодови, које су лекари извадили, нису ништа друго до несуђена Животина браћа. Наиме, када је Живота зачет, зачели су се и ови фетуси, што значи да је болесникова мајка носила тројке. Али још док су плодови били у утроби, Живота је био ,,јачи” од своја два брата, некако их је надвладао, ,,прогутао”, те су та два плода остала у његовом телу. Ова појава, у медицини знана као „Фетус ин фету“ (зачетак у зачетку) је била позната још од 1808. године, али случај Животе Ранковића је био врло редак (код нас сигурно први) и то из два разлога. Као прво, у његовом телу није нађен један већ два фетуса, тако да та аномалија води порекло од тројки, а не близанаца као што је до тада, у свету, било случајева, и друго, оба његова несуђена брата достигли су толику величину у развоју да је то стварно ретко, ако не, и до тада, незабележено.
О томе, колико су труда, енергије и саопштења, наши лекари морали да уложе како би јавност умирили и разуверили да није у питању трудан мушкарац, већ медицински феномен који је стварно јединствен случај, не треба посебно трошити речи. Ову околност је отежала и чињеница да је управо тада, Животина супруга била трудна, „са стомаком до зуба” па се народ крстио и коментарисао ,,трудан човек и трудна му жена”. Два дана након операције мајка му је дошла у посету. Живота је изгледао измучено и напаћено, тражио је чаја да пије, што су му медицинске сестре и донеле, али одмах након тога му је позлило, грчевито се превијао по кревету и нажалост, на мајчиним рукама, убрзо, издахнуо.
