Слободно се може рећи да животна прича најстаријег детета краља Петра I и књегиње Зорке, принцезе Јелене Карађорђевић, носи трагедију целе породице Романов.
Рођена је у српској краљевској породици 4. новембра 1884. године, као прво дете будућег српског краља Петра и црногорске књегиње Зорке.
Још као девојчице остала је без мајке, а о њеном васитању највише су се побринуле њене тетке, ћерке црногорског краља Николе И.
Јелена Крађорђевић образовање је стекла на Смољном институту, а још у младости се показало да ће стасати у снажну и одлучну девојку.
Иако је Јелена често одлазила у посету на двор Романових и посећивала царску породицу, тек је у Италији, када је била у посети својој четврртој тетки краљици Јелени Савојској, упознала Јована Констатиновича Романова.
Недуго након познанства, Јован ју је запросио, што је био прави шок за породицу Романових.
Не зато што су мислили да наша Јелена није за њега довољно добра, далеко било, шта више, мислили да су је изврсна; шокирали су се зато што је нежни и интровертни Јован планирао да се замонаши пре него што је упознао Јелену.
Јован и Јелена венчали су се у августу 1911. године.
У Балканским ратовима помагала је Србији што је више могла. Са својим мужем отворила је болницу у Врању, а у Бепграду јаслице и сиротиште.
Током Првог светског рата о свом је трошку отворила болнички воз, и попут многих госпи плаве крви отишла на фронт (она је конкретно била у друштву Марије Павловне Млађе, унуке цара Александра ИИ).
Студије медицине напустила је због рођења свог првог детета у јануару 1914. Касније ће се испоставити да ће управо кнез Всеволод бити и последњи мушки Романов који се родио на руском царском тлу.
Годину дана касније, 12. јула Јелена је на свет донела и девојчицу Јекатарину.
Када је кнез Јован ухапшен од стране бољшевика, Јелена га је добровољно пратила у сибирском егзилу и покушавала да издејствује његово ослобађање.
Кнез Јован ју је преклињао да се врати деци коју је оставила са његовом мајком Јелисаветом, и она одлучује да га послуша. На неки начин. Јуна 1918. године свраћа у Јекатеринбург, долази у кућу Ипатијевих и захтева од присутних бољшевика да симболично “клекну” и пусте је да види цара, надајући се да ће му доставити писма од рођака. Стража ипак не намерава да учини ишта слично: уперавају пушке у њу и “симболично” одбијају захтев.
Али, Јелена не одустаје. Излази из куће Ипатијевих и пешке иде до Американског хотела око километар даље, где се налази седиште локалне Чеке (прве совјетске агенције за државну безбедност). Инсистира да је пусте код цара. Толико је упорна и досадна да је Чека хапси и шаље у Перм.
17. јула 1918. године, у Јекатеринбургу, у подруму куће Ипатијевих, стрељани су цар Николај ИИ, царица Александра, царевић Алексеј (14 година), велике кнегиње Олга (23), Татјана (21), Марија (19) и Анастасија (17), затим њихова куварица, кућна помоћница и доктор.
Због завијања од туге ликвидирани су и њихови вољени пси: Татјанин француски булдог Ортино, и Анастасијин кавалирски шпанијел краља Чарлса, Џими; шпанијел царевића Алексеја, Џој, поштеђен је јер није завијао.
У напуштеном руднику су исецкани на комаде, натопљени бензином и спаљени, док су веће кости бољшевици углавном растопили у сумпорној киселини. Остатке су сахранили у шуми.
Одмах сутрадан, 18. јула, у Алапајевску долази до ликвидације шире породице Романових, међу којима је и кнез Јован Константинович. Ово се одиграва на посебно бруталан начин; бољшевичко иживљавање над царском породицом одиграва се (надамо се) након што су их убили, али њихове рођаке чека другачије судбина.
Бацају их у рударско окно.
Са изузетком великог кнеза Сергеја Михаиловича којег су морали да убију пре него што су га бацили у рупу, сви остали преживљавају пад. Али не задуго. “Човекољубиви” бољшевици, који су желели да изграде “рај на Земљи”, бацају у окно ручне гранате.
Све жртве умиру споро, и у великим мукама.
Књегињи Јелени, док је била у заточеништву, бољшевици су довели младу девојку која је тврдила да је најмлађа кћи цара Николаја, Анастасија. Јелена је негирала да је познаје, те су девојку одвели.
Шведске дипломате успевају да спасу велику књегињу Јелисавету, њено двоје деце Ђорђа и Веру и Јованову и Јеленину децу- Всеволда и Јекатарину и октобру 1918. године.
За Јеленино ослобађање постарале су се норвешке дипломате, те је коначно ослобођена 1919. године.
У Шведској се коначно поново сусрела са својом децом и свекрвом.
Каже се да, након тога, дом више никада није подизала, већ је живело по европским хотелима. До краја живота остала је верна свом трагично настрадалом мужу.
Умрла је 16. октобра 1962.
У Русији је ове године издата књига о животу књегиње Јелене: “Црвени макови за књегињу” историчарке Галине Швецове.
Доктор историјских наука, амбасадор Србије у Русији Славенко Терзиц́, о књизи је рекао следеће:
“Књига Галине Шевцове кроз личност Јелене Карађорђевиц́ или, како она каже, Јелене Петровне Романове, говори заправо и далеко шире, говори о политичким приликама у Србији и Русији крајем 19. и почетком 20. века, о политичким односима Србије и Русије тога времена, о појединим личностима из династије Романових и династије Карађорђевиц́а. Говори такође и о великом пожртвовању, пре свега династије Романов, на челу са Николајем Другим, за интересе Србије”.
Извор: Историјски забавник
