Славни коњ Војводе Момчила једини је коњ са крилима у српској митологији и епици.
Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила коју је оплодио крилати коњ на Дурмиторском језеру. Око језера су пасле многе кобиле, које је крилати коњ „опасивао“ и сваку би копитом ударио у стомак како се не би ождребила. Међутим, војвода Момчило се са својим слугама једне ноћи сакрио у жбуње, па када је чудесни коњ опасао најбољу кобилу, војвода и слуге направише буку, коњ се уплаши и побеже у језеро. После годину дана кобила је ождребила и родила крилатог коња – Јабучила, кога су прославиле многе битке у којима је учествовао са својим господарем.
Војвода Момчило (рођен око 1300 год. – 7. јули 1345. год.) је живео у доба Стевана Дечанског и његовог сина Цара Душана. Убијен је током сукоба (битка код Перитериона, територија данашње Грчке) са трупом Турака и Византинаца, савладан је после херојског отпора. Међутим, народна епска песма говори да је страдао управо услед немоћи коња Јабучила да спаси свог господара од његове зле жене Видосаве.
У песми Женидба краља Вукашина, Момчила је издала жена Видосава. Неверна љуба склопила је договор са краљем Вукашином Мрњавчевићем да побегне за њега, а пре тога да му помогне да убије војводу Момчила. Наговорила је мужа да јој ода тајну о Јабучилу, свом крилатом коњу који само у зору пушта крила. Тако је следеће ноћи, спалила крила коњу, тиме га онеспособивши.
Краљ Вукашин је ово искористио и напао војводу Момчила и његову браћу на Дурмиторском језеру, далеко од града и градске одбране. Неуспевши да се одбрани од напада, Момчило је хтео да га Јабучило на крилима понесе према Пирлитору. Међутим коњу си била спаљена крила, те се војвода сам некако проби кроз непријатељску војску, али није успео да се попне на бедеме, јер је платно преко кога се пењао Видосава пресекла.
Тек што је Вукашин ранио Момчила, овај му препоручи да ожени његову сесту Јевросиму уместо неверне Видосаве, јер би таква и другога издала. Схвативши каквог је јунака убио, Вукашин кажњава Видосаву, а жени Јевросиму која му је касније родила синове Марка Краљевића и Андријаша, јунаке као што је војвода Момчило.
Овде се по легенди, прича о војводи Момчилу завршава његовом погибијом, а о Јабучилу више ни слова. Кажу да је остао да стоји на истом месту где га је господар оставио, чека да му порасту крила и да одлети код свог оца крилатог коња на Дурмиторско језеро, који га по веровању сваке ноћи посећује и лечи.
“…Већ удара коња Јабучила,
Удара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал’ му коњиц полећет’ не може;
Куне њега војвода Момчило:
„Јабучило, изјели те вуци!
Из шале смо одавде лећели,
Без невоље, тек од обијести,
А данас ми полећети нећеш!
Ал’ му коњиц њиском одговара:
„Господару, војвода Момчило,
Нит’ ме куни, нити ме нагони,
Данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву,
Она ми је сапалила крила…”
(Женидба краља Вукашина)
Опанак, Расен
