Од чистих, аутохтоних српских раса данас једино војвођанским пулинима (беловима) и шарпланинцима не прети опасност од изумирања. У већини случајева не постоји довољно јединки да би се озбиљно радило са њима на очувању расе.
За њихов опстанак и гајење у виду кућних љубимаца најпресуднији је простор, јер су овчарским псима село и пространи пашњаци природно станиште. То што се не могу лако прилагодити урбаној средини, као неке друге расе, и те како утиче на њихову распрострањеност у Србији. Ипак, темперамент пастираца, њихова послушност, оданост и интелигенција, могу их сачувати као радне псе и у некој другој области која није уско у вези са пастирским начином живота.
Одлични су чувари, лако уче и увек су ту „да се нађу при руци“ господару, тако да би се могли дресирати да воде слепе или помажу хендикепираним особама.
То се односи и на српског торњака, аутохтону расу из западне Србије. Нажалост, ова раса се рапидно ближи потпуном изумирању, упркос програму ревитализације који у Србији и Републици Српској спроводе заљубљеници у ове псе. Док је босанско-херцеговачки торњак званично препознат као засебна раса о којој се брине и која се промовише, српски торњак је угрожен укрштањима са хомољским пастирцем и његова популација се полако асимилира у релативно скоро установљеног српског пастирског пса.
Осим тога, честа укрштања са овчарским псима са Копаника, са шарпланинцима и силваном донекле су очувала генетске и карактерне особине ове расе. Наиме, према неким схватањима, чисти примерци српског торњака више ни не постоје, односно, раса је већ потпуно изумрла.
Српски торњак је у просеку висок тек преко 80 центиметара и има густо водоотпорно крзно дуге длаке које је углавном бело, а у ретким случајевима сиво или жуто, са великим црним површинама. Реп је изузетно дуг и чупав, носе га високо изнад леђа, а пастирима је управо он главни сигнал за распознавање да ли је међу овце ушла зваер, попут вука, или је њихов торњак на месту чувара.
Што се нарави тиче, овај пас је карактеристичан по томе што претежно пребива са стадом и врло ретко је у близини људи, осим када га зову. Крутог је темперамента, тврдоглав је и не воли странце, тако да би захтевао мало више социјализације од других раса не би ли се уклопио у урбану средину.
Торњаци су њежни и емотивни с члановима породице, дружељубиви и толерантни према странцима ако су од малена исправно научени, чак и према непознатом детету које им се веша око врата. Доброћудни су и верни свом власнику. Интелигентни су, храбри и достојанствени пси.
Међутим, исто тако су и снажни, територијални, самоуверени и у одређеној мери самостални пси који постају знатижељни ако се на њиховој територији почне дешавати нешто изван уобичајеног. Због свих тих карактеристика торњаци се сматрају најбољим избором за чување стада, посебно у подручјима где постоји опасност од упада дивљих предатора.
Животни век им је 15 година. Веома су отпорни на болести, осим генетских болести и дегенеративних болести костију. Могу да оболе и од ентропије, слепила, упале лојних жлезда и алергија.
Врло се лако дресирају. Никако немојте да их кажњавате и тучете. Ако их држите у дворишту, чувајте цвеће, јер торњаци много воле да копају.
Википедија
