Samo pet kilometara zapadno od Uroševca, na obroncima Šar planine, na najvišoj koti u kanjonu Nerodimke, sve doskora nalazili su se ostaci srpskog srednjovekovnog grada Nerodimlja – nekadašnjeg sedišta istoimene župe i prestonica Nemanjića. Kod Nerodimlja nalazilo se i Svrčinsko jezero.
Za vreme poslednjih Nemanjića Svrčinsko jezero bilo je središte srpske države, a oko njega i na njemu Srbi su sagradili nekoliko dvoraca. Jezero je oteklo u katastrofalnom zemljotresu u 16. veku.
Nešto južnije od mesta na kome se nalazilo jezero danas se nalazi Uroševac, pošto je katastrofalni zemljotres u 16. veku doveo do isticanja ove vodene površine. A upravo je ta vodena površina bila najlepši spomenik naše negdašnje genijalnosti i naprednosti, pored u svetu jedinstvenog inžinjerskog poduhvata – vinovoda koji je od Goleme Hoče snabdevao vinom dvor cara Dušana u Prizrenu.
Svrčinsko jezero, kako su ga naši preci nazivali, bilo je veštačko jezero stvoreno u doba Nemanjića. Znamo da je bilo veštačko zato što se to izričito napominje u Gračaničkoj povelji kralja Milutina, izdatoj 1321. godine; znamo i da je stvoreno prema unapred napravljenom planu, na osnovu istog dokumenta, podizanjem brane i prokopavanjem kanala koji je povezivao tok Nerodimke kod njenog okreta ka jugu i reci Lepencu, sa jednim od izvora Sitnice, tačnije rečicom Sazlijom. Tako je deo njene vode preusmeren ka severu čime su naši preci napravili bifurkaciju i formirali vodotok polukružnog oblika, koji se pružao od današnjeg Uroševca do nastanka Sitnice.
Pošto su se na njega sa zapada utopale i Štimljanka i Košarka, još dve rečice od kojih nastaje Sitnica, oko kojih su se pružale močvarne oblasti koje su na jugu dopirale do Nerodimke, napravili smo prstenasti vodeni pojas sa ostrvom u svom središtu, koje danas obuhvata sela Laškobara, Prelez, Papaz, Hamidija, Babuš i Svrčina.
Svrčinsko jezero je imalo trojaku ulogu u Kraljevstvu Srba: političku, vojnu i ekonomsku. Politička uloga jezera oličena je bila u činjenici da su na njemu i oko njega bili smešteni dvorci Nemanjića, i to Pauni i Štimlje na obalama, Svrčin na ostrvu, i Nerodimlje zapadno od njega. Vojna uloga se očitavala u bezbednosti dinastije i samim tim i države; pošto naši srednjevekovni dvorci nisu bili utvrđeni (za tim nije bilo potrebe jer su Srbi voleli svoju dinastiju, a drugo, tada ni na Kosovu ni bilo gde oko njega nije bilo drugog naroda do Srba), u slučaju napada sa strane i dopiranja neprijatelja do vladajućeg središta, kralj (odnosno car) sa porodicom je mogao da se smesti na sigurno, u Svrčin.
Naravno, postojali su i drugi sistemi zaštite u slučaju napada neprijatelja spolja, poput tvrđava Malog i Velikog Petriča koji su štitili dvorac u Nerodimlju, ali je jezero bilo daleko najefikasnije. Ekonomska uloga takođe nije zanemarljiva. Od ovog jezera je napravljen ribnjak, a rečice koje su se u njega ulivale su pokretale brojne vodenice. Zna se da su se ribnjaci i vodenice Lipljanskog episkopa pružali duž jezera, od nastanka Sitnice do izvorišta Nerodimke.
Nažalost, mi nismo baš najbolji sinovi onih koji su sve ovo radili i gradili. Nikada se nismo bili angažovali na istraživanju i iskopavanju ostataka naših dvoraca iz tog perioda, a i ono što je ostalo uništeno je od strane drugih. Tako su Albanci posekli i zapalili crni bor koji je zasadio car Dušan u Nerodimlju, kao i sve crkve koje su na tom mestu ostale od naših predaka.
Pročitajte još: POSLEDNjA PRESTONICA NEMANjIĆA: U Nerodimlju umrli su poslednji srpski carevi, spaljen je od strane Albanaca i danas ga zovu svojom zemljom
