Oče naš
Koji si na nebesima
Neka se sveti ime Tvoje
Neka dođe carstvo Tvoje
Neka bude volja Tvoja
na nebesima kao i na zemlji
Hleb naš nasušni daj nam danas
I oprosti nam dugove naše
kao što i mi opraštamo dužnicima našim
I ne uvedi nas u iskušenje
No izbavi nas od zloga
OČE NAŠ..
Hrišćanine, kad izrečeš ove reči, tim priznaješ da je tvoj Otac nebeski u isto vreme i Otac tvoga sluge i nadničara, tvog bolesnog suseda i samrtnika. Jer ti je zapoveđeno od Sina Božjeg, vrhovnog Otkrivača istine o Bogu i o ljudima, da kažeš Oče naš a ne Oče moj.
Pa kad priznaješ, da je tovj Otac u isto vreme Otac i tvoga sluge i nadničara, i bolesnog suseda i samrtnika, zar nije jasno da time priznaješ, da si ti brat njihov i da su oni braća tvoja?
Dve misli i dva osećanja. Prva misao: očinstvo Božije; druga misao: bratstvo sinova Božjih. Prvo osećanje: sinovska ljubav prema Ocu; drugo osećanje: bratska ljubav prema braći. Ia ove dve osnove i velike misli i iz ova dva velika i osnovna osećanja proizilaze dela i odnosi ugodni Ocu i ugodni braći.
Ako ti hrišćanine, budeš svakoga čas držao u svome umu one dve osnovne i velike misli, i svakoga časa stražio nad srcem svojim da se u njemu ne ohlade ona dva osnovna osećanja, sva će tvoja dela biti dobra i čista kao što je dobra i čista voda što teče iz dobrog i čistog izvora. I tvoj ceo život biće pesma, koja će se blagosno slagati sa pesmom braće tvoje oko tebe. Tako će onda društvo ljudsko biti uređeno najbolje i najidealnije, što se da zamisliti i poželeti.
Ako li ti čitaš Oče iaš, a o Bogu kao Ocu ns misliš, n svoje susede smatraš tuđincima, sva će tvoja dela biti naopaka, tvoj put biće Kainov put, tvoj život mutna voda iz mutna izvora, tvoj svršetak kao Judin svršetak.
Zoveš li pak se hrišćaninom a Oče naš uopšte i ke čitaš, onda si kao putnik na moru bez kompasa i bez polarne zvezde, – na buri, u tami, u očajanju, s izgubljenim saznanjem odakle, kako i kamo putuješ.
KOJI SI NA NEBESIMA..
Tamo gde je Otac naš, tamo je i Otadžbina naša. Neznabošci koji vide svoga roditelja jedino u ovom materijalnom svetu, bilo kao čoveka, ili kao reku (Gang, “Majka Gang” – kažu Hindusi) ili kao sunce (stari Misirci) ili mesec (Asirci, Arabljani) ili oganj (Persijanci), ne mogu ni verovati u neku drugu Otadžbinu do u zemaljsku. No mi Hrišćani saznali smo od Gospoda Hrista za istinskog svog Oca koji je na nebesima, sledstveno i za Otadžbinu koja je na nebesima. Otadžbina je blago veliko, a Gospod je rekao: “Gde je blago vaše, ondje je i srce vaše.” Je li blago naše na nebesima, onda i srce naše mora biti na nebesima. Iz ovoga sleduje da mi možemo svoj zemaljski život urediti tako samo ako ga ne smatramo glavnim nego pripremnim životom. Naši društveni odnosi lako se dadu dovesti u sklad, ako mi brižno mislimo o prelasku – i to vrlo skorom prelasku – u našu nebesku otadžbinu. Oni koji se srcem nisu lepili za zemlju najbolje su uređivali društva ljudska na zemlji. U manastirskim opštežićima, gde su živeli monasi raznog jezika i iz raznih zemaljskih otadžbina, a gde je broj bratije ponekad premašao 10.000, uređenje društveno bilo je koliko prosto, toliko savršeno. Svi su oni iskali najpre carstva nebesnoga, i njihovo malo carstvo zemaljsko bez muke se dovodilo u red i poredak, kakav se retko postiže i među najbližim krvnim rođacima.
U naše vreme mnogi ne mogu da spavaju brinući kako da urede ceo svet kao jednu familiju, međutim, razvode se sa ženom i sude se sa decom svojom. Ni dvoje dakle ne mogu zajedno, a hoće milione da organizuju u jednu zajednicu! Dokle god Hrišćani ne shvate u smrtnoj zbilji, da je pravi Otac njihov i prava otadžbina njihova na nebesima, i dokle god sve blago svoje budu gledali na zemlji, prilepljeni svim srcem uz to bedno blago, dotle će Hrišćanski narodi sve zvučnije vikati o društvenom uređenju, a koračati sve dublje iz haosa u haos.
NEKA SE SVETI IME TVOJE..
Neka se svi naši poslovi u ovom prelaznom životu osveštaju imenom Božjim. Neka naše društveno uređenje bude naslovljeno i pokriveno imenom Božjim.
Ime je što i ličnost. Ko sveti ime, sveti ličnost toga imena. Ko dakle sveti ime Oca nebesnoga, taj sveti Njegovu ličnost. Neka svi naši poslovi budu spomenici dostojni Imena Božjega. Neka naše društveno uređenje ima za cilj svećenje Imena Gospoda Boga, kako u velikim linijama tako i u sitnim pojedinostima. Jer je Bog najviša stvarnost, večna i sveobimna, te svako društvo uređeno nasuprot toj stvarnosti predstavlja bezumnu iluziju i haos, što opet dovodi ljude do očajanja i samoubistva.
Ako ime Božje ne predstavlja glavni autoritet u jednom hrišćanskom društvu, onda taj autoritet zamenjen je znači nekim imenom čovičijim. I mi zaista vidimo u naše dane, kako mnoga društvena uređenja nose ime jednoga čoveka, koji je to uređenje propisao i uveo. I dokle budu trajalo to uređenje – a to je od danas do sutra -držaće se imena tih ljudi u časti; to jest svetiće se imena njihova mesto svećenja imena Božijega. Posle njih biće drukčija društvena uređenja, i držaće se u časti i svetiti druga neka imana ljudska. Narodi će se prebacivati iz jednog čuna u drugi na burnom moru, dok će lađa sa Božijim imenom stajati ukraj njih i čekati, da se izmučeni putnici prebace u nju.
NEKA DOĐE CARSTVO TVOJE…
Carstvo Božje ne može se razlučiti od carovanja Božjeg. Carstvo dolazi zajedno sa carem. Bila bi besmislica iščekivati carstvo a odbaciti cara. U crkvenoj molitvi “Carju nebesni Utješitelju” verni prose Cara Duha da dođe: “doći i useli se u nas”. Smisao obeju molitava je jasan: carstvo Božje doći će onda kada i Car Bog dođe.
Proseći carstva Božjega mi ustvari prosimo najsavršeniju vlast; a proseći dolazak Cara Boga mi prosimo dolazak najsavršenijeg vladara nad sobom.
Stvoritelj naš već vlada potpunce početkom i svršetkom našeg zemaljskog života; zašto Ga ne bi pustili da On vlada i na celoj životnoj liniji između početka i svršetka? On je gospodar rođenja i smrti; neka On gospodari i nad svim vremenom između rođenja i smrti.
Reći će neko: kako to da toliko hiljada ljudi skoro dve hiljade godina posvednevno izgovaraju molitvu: neka doće carstvo Tvoje, međutim carstvo Božje još nije došlo? Nesumnjivo došlo je; došlo je i carstvo i Car pojedinim dušama, što znači mnogim milionima pravih hrišćana. Samo ono nije još došlo da se vidi i oseti u društvenom poretku sveta. Nije postalo nepokolebljivim, priznatim i usvojenim osnovom društvenog poretka. A što se to nije dogodilo, krivica je kako do onih koji uopšte ne čitaju Očenaš, tako i do mnogih onih koji ga čitaju svaki dan a bore se za carstvo zemaljsko, grabe se za vlast nad zemljom i narodom, odbacujući u praksi vlast Božiju i hoteći uzeti ovu u svoje ruke.
NEKA BUDE VOLjA TVOJA NA NEBESIMA KAO I NA ZEMLjI..
U nebesnom duhovnom svetu, u koji ćemo, ako Bog da, i mi preći, vlada savršena volja Božja. No ta vladavina volje Božje nije silom nametnuta nego nju duhovi svetlosti dragovoljno usvajaju, pokoravajući svoju volju sa veliko revnošću volji Božjoj kao jedinoj nepogrešnoj. I društvo zvezda, mravi i pčela, uređeno je jedino voljom Božjom. Bila bi potpuna besmislica uređivati društvo ljudi nasuprot i -mimo volje Božje. Tom besmislicom, mažalost, rukovode se mnogi savremeni uređivači ljudskog društsa. Oni donoss zakone za ljude bez obzira na zakon Božji, kojim je objavljena volja Božja. Otuda besporetci, nspravde i razdori, haos i očajanje, nezadovoljstvo i rat svaoga protiv svakoga.
Ne treba mnogo pameti pa se uveriti, da samo Onaj koji je stvorio ljude najbolje zna zašto ih je stvorio, to jest zna cilj života ljudskog na zemlji. Međutim mi vidimo da društva ljudska pokušavaju često da urede baš oni ljudi, koji javno odriču svaki cilj životu ljudskom na zemlji. Zasnivati društvo ljudsko samo na volji ljudskoj znači zasnivati ga na besciljnosti, neznanju i nepravdi. Ja se radujem da činim volju tvoju, o Bože moj; zakon tvoj u srcu je mome(Ps. 40, 8), rekao je onaj car koji se uvek gorko kajao kad je išao samo za svojom voljom.
Ako ti, čitaoče, kao hrišćanin želiš ne samo da ti budeš dobar hrišćanin nego i da celo hrišćansko društvo bude hrišćansko, onda znaj da to može biti isključivo i jedino ako se volja Božja uzme za osnov uređenja toga društva. A u čemu je volja Božja, to je jasno otkriveno od Hrista, koji je otkrio i sve ciljeve.
HLEB NAŠ NASUŠNI DAJ NAM DANAS..
Kao što ne govorimo Oče moj, tako ne govorimo ni hleb moj. Otac je zajednički svima sinovima Božjim, i darovi Očevi su zajednički. Ovo je prvi moralno-ekonomski princip za društveno uređenje; moralni jer priznajemo, da je hleb od Boga, i ekonomski, jer hleb što Bog daje pripada svima.
Hleb naš nasušni prosimo mi od hlebodavca Oca nebesnog. Zašto je rečeno nasušni? Zato da bi bili skromni i ne tražili nikakav luksuz. Naše telesne potrebe treba da ograničimo na ono što je najneophodnije, po reči apostolskoj: “a kad imamo hranu i odeću, ovijem da budemo dovoljni” /I Tim. 6, 8/. Jer luksuz upropašćuje telo, upropašćuje dušu, upropašćuje celoga čoveka. Ovo je drugi moralno-ekonomski princip; moralni, jer nas štiti od luksuza i pokvarenosti; ekonomski, jer hleb treba da stigne za sve nas.
Daj nam danas. Zašto prosimo od Boga hleb samo za danas? Zato što sutra možemo ne biti u ovome životu. Zato što znamo da nismo mi gospodari života nego Stvoritelj naš. Još i zato, da bi se trgli od nagomilavanja nepotrebnog bogatstva za neizvesno sutra a ostavljali braću svoju gladnu danas. Gladnoga nahrani, žednoga napoj, nagoga odeni. Ove zapovesti Božje ne može niko ispunoti ko iz straha za sutrašnjicu gomila više od najpotrebnijeg. Ovo je treći moralni-ekonomski princip; moralni, jer se bar njime oslobađamo briga koje je Tvorac uzeo na sebe; ekonomski, jer sprečava danas glad jednih sprečavajući nagomilavanje za sutra drugih. U ove tri reči izrečena je veća i bolja društveno-ekonomska nauka nego u mnogim učenim knjigama i fantastičnim teorijama. A što je glavno ova društveno-ekonomska nauka ima moralnu podlogu i autoritet božanski, što sav ostali svet nema.
I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE KAO ŠTO I MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA NAŠIM..
Ima ljudi koji čitajući Oče naš izostavljaju drugi deo ovog iskanja / kao što i mi opraštamo dužnicima našim/. Boje se obaveze. Međutim Bog odlučno traži od nas tu obavezu. On će nama oprostiti onako kako mi budemo opraštali. No ludo je bojati se one obaveze i onoga uslova. Jer mi beskrajno više dugujemo Bogu nego što nama može sav svet dugovati. Mi Mu dugujemo i život, i razum, i zdravlje, i svetlost, i kišu i sve što imamo, što znamo i što možemo. U Jevanđelju je učinjeno sravnjenje naših uzajamnih dugovanja prema našem dugovanju Bogu kao 100 groša prema 10.000 talanata. I najzad, kad uzajmljujemo mi uzimamo Božje od čoveka, a kad vraćamo, mi vraćamo opet Božje čoveku. Jer na kraju krajeva sve je Božje, po reči pravednika: “go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti”/Jov. 1,21/.
Učeni bogoslovi pravi su kad misle, da se pod dugovima razumevaju gresi ljudski. Mi molimo Boga da nam oprosti grehe naše prema Njemu kao što i mi opraštamo grehe ljudske prema nama. Sasvim tačno. No i dug i greh označavaju neki manjak u životu čovečjem. I za dug i za greh traži se naplata. No i jedno i drugo može biti nama oprošteno od Boga ako mi praštamo dužnicima svojim. “Dajite u zajam ne nadajući se ničem, kaže Hristos na drugome mestu. Ako ti vrati, primi ako li ne može da vrati, oprosti mu. Jer i ti nikad ne možeš vratiti dug Ocu Nebeskom.
U beskrajno složenoj i zamršenoj nauci o finanasijama ova nauka je jedini ilaz, jedino rešenje. Podaj, i daće ti Bog. Oprosti, i oprostiće ti Bog.
I NE UVEDI NAS U ISKUŠENjE..
Kušati znači ispitivati. Da nije greha, ne bi bilo ni kušanja. Svakoga kuša njegova slast koja ga vuče i mami, slast rađa grijeh a grijeh rađa smrt, kaže apostol Jakov. Bog je stavljao na ispit veru Avramovu, celomudrenost Josifovu, trpljenje Jovovo. I oni su svi dobro položili ispit. No mi se osećamo slabi i molimo Boga da nas ne stavlja na ispit, jer ćemo pasti i propasti. Zemaljska vlast i telesna želja čim se začne u ljudima, ljudi izgube viziju sveopštega Oca nebesnoga, i padaju u očajnu i ubitačnu sebičnost: počinju svetkovati ime svoje iznad Božijeg, ištu carstvo zemaljsko mesto nebeskog, svojom voljom potiskuju volju Božiju, hleb naš nazivaju hlebom lično svojim, prose od Boga milost a prema svojim dužnicima ostaju nemilostivi do kraja. Kroz to celo društveno ustrojstvo počinju se kolebati kao zgrada od stalnog zemljotresa. Spasi nas, Bože, od svih onih iskušenja! I ne uvedi nas u iskušenje – u pozitivnom smislu rečeno znači: spasi nas od iskušenja! To jest: spasi nas od nas samih!
Ova molitva je od ogromnog značaja po održanje pravilno uređenog društva. Njom ljudi priznaju svoju nemoć, da održe sva ona dobra od Boga za koja se mole u prethodnim molitvama. Ako i prime sve ono zašto su molili Oca svog nebesnog, u strahu su da po nemoći svojoj sve to ne zloupotrebe i ne pokvare. Bdite i molite se, rekao je Hristos na drugom mestu, da ne padnete u napast, to jest u iskušenje. Kada sinovi Oca nebesnoga zasnuju društvo kako su želeli, moraju neprestano bditi da se ne pogorde te ne pripišu sebi ono što im je od Boga darovano, i moraju se neprestano moliti Ocu nebesnom, da se darovano ne umanji i ne prekrati.
NO IZBAVI NAS OD ZLOGA..
Ovim se molimo Ocu nebesnom, da nas izbavi od satane, koji je nosilac svakoga zla, krvnik ljudski od početka, laža i otac laži (Jov. 8, 24). On zaslepljuje ljude, i zaslepljene vodi ih od iluzije ka iluziji, kako u ličnom životu tako i u društvenom. “Okrenite karte, učinite revoluciju, osvetite se svojim neprijateljima, stvorite još jednu radikalnu društvenu promenu, i imaćete raj, i bićete kao bogovi!” Tako od pamtiveka šapće ljudima satana “državnik”. I ljudi su ga po hiljadu puta poslušali, po hiljadu puta prolili bratsku krv, pohulili na Oca svog nebeskog, i po hiljadu puta, razočarani, padali u očajanje. A da se ne bi očajnici dosetili, ko je glavni krivac, krvnik ljudski je ponovo došaptavao očajnicima: “Krivi su ti i ti ljudi; udrite njih; promenite vlast, okrenite točak društveni još jednom; učinite još samo jedan korak, i vi ste bogovi, i raj je vaš!” I tako se točak okreće u jednom mestu, roneći sve dublje u blato, dok ljudi ponavljaju satansku laž o “progresu.”
Dokle god čovek bude smatrao čoveka kao izvor zla društvenoga a ne satanu, dotle će mesto bratoljublja vladati bratonenavist i bratoubistvo. A da je satana glavni uzročnik zla pokazao je Spasitelj time što je prvi sukob i obračun u spasavanju ljudi On imao sa satanom na Gori Iskušenja.
U prethodnoj molitvi: i ne uvedi nas u iskušenje, mi se molimo Bogu da nas sačuva od nas samih, dok u ovoj poslednjoj mi se molimo, da nas izbavi od zloga, to jest od onoga koji na svakoj klizavici iskušenja čeka ljude sa svojim otvorenim čeljustima.
U jednom Hrišćanskom društvu palog brata treba smatrati kao čoveka u iskušenju, i celo društvo je dužno moliti se Ocu nebesnom, da ga povrati od iskušenja i spase od satane. I ovo po primeru Hrista, koji reče Petru: Simone, Simone, evo vas ište satana da bi vas činio kao pšenicu. I ja se molih za tebe da tvoja vera ne prestane (Luka 22,31).
