У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.
Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежално и преболео као болест која се болује само једном у животу.
Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличнијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу.
…
Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.
…
Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост нагло отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се стварн зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон.
Устадох. Несигурним кораком детета које зна имена предмета око себе, али не и све њихове особине, прођох кроз ту стварност нижег реда. У дну собе запалих још једну, зидну, лампу. У ниши је лежао пртљаг, непомичан и обасјан. Поглед ми је пао на две никловане браве највећег кофера, прелећући с једне на другу. Ни трага од неке женске косе. Запалио сам и столну лампу и сео на столицу на којој сам седео пре спавања, кад сам угледао влас косе како подрхтава. Са тога места видео се на левој брави савијен и танак рефлекс светлости и личио је на влас плаве косе. И то је било све.
…
Зимско послеподне, које је увек краће и хладније него што човек мисли да ће бити, одједном постаде хладно и сиво. Диже се издалека ветар, гласник сутона. Видех лепо како се редом повијају под њим борови на противној обали. Ветар који ми се примицао дизао је са борова, с крша и с воде танку сенку, као прашину, и носио је, као све гушћи и тамнији талас, све већом брзином. Најпосле је, згуснуту у лик и исправљену, снесе поред мене. Кад бих само неосетно помакнуо оборен поглед улево, уверен сам да бих угледао Јеленину руку и крај њеног сивог рукава. Али ја то нећу никад учинити. Стојим оборених очију и не мичем се, сав обузет њеним неочекиваним присуством. Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем. Под каквим видом ћу је још срести?
…
Тада се дешава, у срећним тренуцима, да се појави Јелена. Како, када, и под којим видом и привидом, не бих могао да кажем, јер то ни сам не могу никад да предвидим нити умем доцније себи да објасним. Дешава се да је сретнем, као да ме је чекала, већ на самом поласку на пут. Тек што сам се сместио у купеу, на седишту поред прозора (бледозелена чоја, са белим чипкама на узглављу!), воз креће и за неколико тренутака напушта растргана и тужна предграђа. Кад испред великог вагонског прозора стану да теку и струје површине башта и њива и да се у ковитлац савијају оживеле масе ограда, дрвећа и телеграфских жица, ја скренем поглед са седишта прекопута, које је празно као да некога чека. Гледам упорно у даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице.
…
А већ неколико секунди после тога, поплава среће почиње поново, и у њој ишчезавамо нас двоје, и купе, и васколики бели свет са нама. Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо. Да, ту је сада Јелена, у углу мог ока, на крају широког видика који се топи, креће и руши у брзацима и слаповима – непомична и нема, али већ жива и стварна.
…
Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих луди на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском женом савршеног бића и лика. То је било доволно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.
Према мени се, у ритму брзог воза, нихало празно седиште, као грана са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све нове пределе у све новој игри светлости и облака.
…
Док сам тако стајао неодлучан од среће, осетио сам да се иза мене одједном створила Јелена. Нисам смео да се окренем. Остала је ту тренутак-два непомична (упоредо са њом застао је и мој дах), а онда ми је положила руку на раме. Не бих могао казати како ни по чему сам то осетио. То је била више мисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али сенка која има своју немерљиво малу па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.
…
Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!
Аутор: Опанак
