Како су српске домаћице некад могле без фрижидера и замрзивача: Ево шта се којим данима кувало и јело

0
6150

У ери без струје и првих фрижидера, у српским селима често се користило затрпавање хране у “трап”. Храна се закопавала у земљу, посебно у зимском периоду, да не би смрзла. Преко земље се стављала шашина од кукуруза, као изолација, али и као оријентација када нападају велики снегови – да се лакше нађе трап. Они су углавном коришћени за чување воћа и поврћа.

У водоносним пределима, људи су у бунарима зидали од камена мале ћелије које су имале природно хлађење од дубине и од хладне воде из бунара. То је “глумило” фрижидер. Међу осталим техникама, познато је, а и данас се користи сушење на сунцу, диму, или потапање у маст, кад је било масти.

Такође, помоћу хладне изворске воде у дрвеним бурадима и кацама чувала се храна свежом.

Некад се знало шта се једе у зависности од годишњег доба и дана у недељи, објашњава нутрициониста Бранка Мирковић. Није било фрижидера, ни замрзивача, а наше баке после Другог светског рата су наставиле тако да кувају.

– Петком се у свим кућама кувао пасуљ, углавном постан, уз салату – лети сладак купус или парадајз, зими туршија или кисео купус. Најчешће се кувао за два дана. Недељом се припремала супа са домаћим резанцима или кнедлама, а поврће из супе, барени кромпир и делови куваног, најчешће пилећег меса, се износило после супе и служило уз парадајз сос, сос од белог лука (ајмокац), а лети уз сос од мирођије. То се зове римфлајш. Након тога следи печено пиле или неко друго месо, а повремено се правило и као поховано. Прилог је био печени кромпир, пире или неко сезонско поврће као ћушзпајз (вариво) и сезонска салата. После тога следе колачи који су се правили само недељом.

Pročitajte i  Мајка ме је ПРОКЛЕЛА и моју породицу је затекао ужас: Истинита прича са Свете горе како је Старац Пајсије помирио мајку и сина

Свако за столом је знао који део пилета добија, одраслим мушкарцима се сипало највише, женама мање, а деци још мање. Старијим укућанима се такође сипало мање хране. Тада се то звало “да се зна ред”, нико није приговарао или извољевао.

– Понедељком су се јели остаци од недељног ручка и домаћице су, ако је потребно, додавале углавном још кромпира или неког другог поврћа. Није се свакодневно јело месо, махом два до три пута недељно и то су биле мање количине него данас. У сезони спанаћа прилог су била јаја, деци једно, а одраслима два. Повремено су се правиле и прженице као прилог уместо меса.

Парадајз чорбе су се на пролеће јеле да би се потрошио кувани парадајз, а други део ручка били су најчешће пита зељаница или гибаница. На јесен се кувала парадајз чорба од новог парадајза и правиле кнедле са шљивама. То је био ручак у скоро свим кућама.

Раније се постило два пута недељно, али се и после другог светског рата задржао обичај да се два пута седмично једе без меса.

– Припремане су флекице (врста тестенине) са купусом, кромпир паприкаш, у неким кућама риба са рестованим кромпиром. Старо јело које се и данас прави махом у Војводини је гранадир марш и спрема се од рестованог кромпира помешаног са обареном тестенином. Спремали су се ђувечи без меса и турски пилави. Бећар паприкаш се правио пред крај лета и углавном се додавао сир уместо меса. Поврће и махунарке биле су основа оброка и јело се уз мало меса као кувано јело, јаја или сир, али и виршле, дебрецине и остале кобасице које су биле врхунског квалитета. У поређењу са данашњим јеловником, разлика је огромна – наглашава наша саговорница.

Pročitajte i  Парају уши и кваре српски језик? Ово је списак нових кованица за занимања, звања и титула у женском роду

Славско послужење

Почетком зиме, у време посних и мрсних слава, домаћице су припремале традиционални јеловник са понеким новим јелом или салатом, а гости су увек били сигурни чиме ће бити послужени. Јела која се спремају су скоро иста у свакој кући. Када дођете чека вас жито, па предјело са обавезном руском салатом, супе или чорбе, сарма посна или мрсна, пуњене суве паприке, печење или риба, разне туршије, салата од цвекле, па онда ситни колачи и торте. Рецепти су се преписивали, а баке и мајке су их преносиле са колена на колено.

На овим просторима мешале су се кухиње, па тако нека јела слична турским и грчким, има доста утицаја немачке и француске кухиње, наводи нутрицониста. Поред свињске масти користило се и маслиново уље, посебно у данима када се пости, као и путер, што је утицај француске кухиње.

– Доручак је у свим домаћинствима био сличан. Најчешће се парче свежег хлеба намаже домаћим џемом, у “бољим кућама” се мазао и путер, уз топло млеко, белу кафу и чај, ређе какао. Слани доручак чинили су хлеб, парче сира или кајмак са киселим млеком или јогуртом. Мањој деци се кувао гриз или сутлијаш. Повремено се куповала паштета код месара или мало сухомеснатих производа. Тада се мерило и куповало и по 50 грама. Изнутрице и јефтиније делове меса су куповале породице са нижим приходима и много деце – објашањава Бранка.

Углавном се једном сипало у тањир и није се јело између оброка, осим што су деца имала ужину.

– Одмах после ручка деца излазила су напоље да се играју, а за ужину су маме дозивале да поједу парче хлеба са машћу посуто алевом паприком или хлеб намазан џемом. За вечеру се јела попара, качамак са сиром, тесто са сиром, одрасли су јели остатке ручка, а старији удроблљено млеко са хлебом и мало шећера – каже наша саговорница.

Pročitajte i  Славимо преподобног Јустина Ћелијског: На његовом гробу догађају се бројна чуда и исцељења

Коцка шећера

Воће се јело сезонски, зими махом јабуке и крушке. Кувао се компот од воћа и сувих шљива.

– Поморанџе су се носиле на поклон, а лимун користио углавном када је неко болестан. После Другог светског рата и коцка шећера је била посластица. У специјалним приликама чоколада се носила деци на поклон. Јело се мало, тек по коцкица и мајке су училе децу не да једу, него по мало да се засладе – наглашава Бранка.

Породице су ретко излазиле у кафану, углавном на ћевапчиће, који су били упола мањи него данас. Јели су се са луком, очеви су пили шприцер или пиво, а жене и деца сок од малина, који се правио од сирупа. Пекаре су правиле хлеб и бурек, а кифле су биле луксузно пециво.

– Брзе хране није било, јело се за столом, а не успут, а ко је дуже радио носио је оброк од куће. Родитељи су се бојали да им деца не буду неухрањена, а гојазних готово да није ни било. Кад прођете улицом можете да осетите да се крчкају иста јела – објашњава нутрицониста.

Људи су мање знали о храни, исхрани и дијетама, али није било гојазних. Преједање је било непристојно. Постојале су старачке болести, за разлику од високог притиска, холестерола и дијабетеса који данас погађају и младе. Ако сте и даље сумњичави погледајте филмске записе из градова и видећете да су људи били далеко виткији него данас.

Извор: Информер

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име