Н. Г. из Војводине, који је већи део школовања провео као жртва бруталног насиља и као жртва система који на такве ствари жмури написао је потресно писмо и послао га Драгани Јанковић, мајци трагично преминулог дечака Алексе који је 2011. године због вршњачког насиља извршио самубиство.
Момак је, желећи да остане анониман, решио да подели своју причу како би подржао Алексин закон који никако да дође на ред у Скупштини Републике Србије.
Писмо овог младића преносимо у целости:
“Рођен сам 1998. године у једном малом граду у Војводини, наизглед дете како и свако друго.
Почетком мог образовања у основној школи није било проблема у комуникацији и дружењу са мојим вршњацима. Био сма један од најбољих ученика, док није почело вршњачко насиље. У другом разреду ОШ мој друг из одељења ме је због ситне расправе гурнуо на лавабо, те сам повредио главу. Крв, несвестица, вртоглавица, ту сам се први пут боље упознао са насиљем које ме је пратило до краја ОШ. Вршњачко насиље је било присутно до четвртог разреда основне школе, али не у толико опасној мери, како се наставило касније. Када је почео пети разред, где се растајемо од учитељице и упознајемо са наставницима, за мене је почео прави животни пакао.
Био сам буквално џак за бокс јер, временом, како су моји другари из одељења све чешће мене малтретирали, тако су се и вршњаци из осталих одељења надовезивали, да бих касније трпео насиље од читаве смене! Како смо мењали учионице због наставе, готово на сваком одмору сам добијао батине, макар и шклепање по глави у пролазу, не могу да кажем да је само болело, било је много понижавајуће њихово смејање, што ми се урезало у сећање, па данас кад год чујем да се неко смеје макар и из позитивног разлога, у мени то буди негативна сећања. Насиље је било прогресивног типа, постепено је све ишло ка горем. У петом разреду сам толико био малтретиран, депресиван, повучен, намерно сам каснио на сваки први час као бих максимално могао да смањим степен насиља, али није превише помагало.
Пети разред сам понављао. Иако сам се у правом смислу те речи свакодневно обраћао психолошко-педагошкој служби моје тадашње школе, која је углавном обављала разговоре са том децом и са мном, једном је мој брат од тетке у мојем присуству изјавио да се он прикључио екипи која ме малтретира да не би био одбачен од друштва!
Упућиван сам од стране школе на редовне сеансе психолога у ИЗЗЗДИОВ-у, о чему сведоче и бројни извештаји психолога да сам депресиван и да сам жртва вршњачког насиља. У полицији и СХМП сам врло познат био у том периоду, јер је полиција долазила да ме брани од сачекуша, или да узима изјаве после батињања, када би их СХМП позивала. Колико сам имао РТГ снимака главе… Колико су моји родитељи били у страху за мене, уз њихово максимално, а минимално од стране школе залагање, проблеми се нису решавали.
У шестом разреду сам добио веома јак ударац у око, које ми је једва спасено, из којег је крв цурила, а тај ученик је добио смањење оцене из владања??? Тортура у тој школи која је била облепљена флајерима “Школа без насиље” је далеко од тога била. У шестом разреду сам осетио насиље од стране наставника географије први пут. Час је таман почињао, а он није могао да смири ђаке када је требало да почне с градивом, па је мене ни кривог ни дужног, повученог, који ни на који начин није реметио наставу, неколико пута распалио по потиљку. Моји родитељи су то пријавили директору, али је њему требало неколико година до пензије, те се испред тадашњег директора школе извинио мојим родитељима и против њега није покренут дисциплински поступак. Недуго након тог инцидента на предлог ИЗЗЗДИОВ-а мењам школу, у којој су ми први дани били као из бајке, дружење, игра, све је било супер. Али, с обзиром на то да је мали град у питању, а да је моја претходна школа удаљена неколико километара од моје нове школе, насиље је полако почело и у новој школи. То је било веома фрустрирајуће јер знам да нисам провоцирао другу децу ни на који начин, али једноставно нисам никако могао да зауставим насиље.
Крајем шестог разреда доживљавам насиље сексуалног типа, а тог дана и панични напад са поремећајем срчаног ритма, па се из СХМП транспортујем на одељење Кардиологије ИЗЗЗДИОВ-а и где ми бива ординирана терапија антиаритмиком. Кардиолог ме због превеликог стреса упућује психијатру, који ординира терапију антидепресивом и седативом. Лекови, наравно, могу да помогну у здравственом стању, али не могу да смање насиље, те после неколико контрола психијатар предлаже да основно образовање (седми и осми разред) завршим ванредно, што и чиним.
Средњу школу не уписујем што због страха од насиља, што због лошег здравственог стања, већ је одавно ванредно похађам, у Новом Саду. Насиље је углавном престало после толико времена, али је сада присутно игнорисање од стране вршњака, те у мом граду не могу да се дружим, излазим, радим све што би радила особа моје старосне доби.
С обзиром на то кроз шта сам све прошао и кроз шта тренутно пролазе жртве вршњачког насиља, а сви смо тога сведоци што преко медија, што уживо, ПОДРЖАВАМ ПРЕДЛОГ АЛЕКСИНОГ ЗАКОНА и сматрам да би било неопходно што је пре могуће да се исти усвоји и примењује у пракси”.
Има ли ко да чује овај вапај? Колико још оваквих прича треба да заврши у медијима пре него што се дозовемо поамети?
Извор: Noizz
