O госпођи Ани Пејић (64) из Руме и њеном поступку ових дана не престају да говоре на друштвеним мрежама, нарочито они који се залажу за лепшу и чистију околину.
Наиме, путујући ка својој викендици на Фрушкој гори, у крају Валдов, окруженом готово нетакнутом природом, ова Румљанка пре неколико дана је насред пута затекла кесу разбацаног смећа. Није јој било тешко да стане, изађе из аута, “прекопа” и међу отпацима случајно пронађе и рачун за струју власника.
Смеће је покупила, уредно спаковала у кутију, написала адресу са рачуна и послала госпођи из Врдника “изгубљени пртљаг”!
Слика и пратећи текст да јој нимало није жао 250 динара за поштарину прокрстарили су друштвеним мрежама, а Ана је добила много подршке. Госпођи је написала и писмо. Једино јој је жао што није могла да види њену реакцију у тренутку када отвара пакет и схвата да јој се смеће вратило. Овим гестом очитала је лекцију бар једном несавесном грађанину.
– Тешко ми је да замислим шта је у глави некога ко путује километрима да би истоварио вреће ђубрета у предивну шуму – каже Ана Пејић, економиста у пензији.
– Да би ме схватила озбиљно, потписала сам се као члан Еколошког покрета Војводине иако то нисам. Једини покрет који нам треба је покретање промене у нашим главама и едукација становништва. Идеју сам у ствари “украла” од Ираца. Пре десетак година, боравила сам у Даблину и научила како се у Ирској кажњава бацање смећа где му није место. Они ђубре врате власнику, са уплатницом за казну од 400 евра, а сутрадан у локалним новинама објаве информацију шта је урадио и ставе његову фотографију из личне карте.
Ово, иначе, није прва акција коју је Ана Пејић извела да би заштитила животну средину:
– Недавно је супруга и мене, на узаном путу који води до наше викендице, затекла депонија смећа. Никла је ту преко ноћи. Срце ме заболело када сам у том зеленилу затекла десетак разбацаних џакова. Није нам било лако да све то покупимо у кесе, а чистећи и да откријемо чије је. Угледне професорке Архитектонског факултета, са Врачара, која има викендицу у Врднику! Тих дана сређивала је, фарбала и уносила намештај. Знали смо без дилеме да њој припада.
Десет уредно упакованих џакова, како каже Ана, супруг и она пребацили су професорки преко скупе и лепе ограде од кованог гвожђа.
– Вратили смо само оно што јој припада – каже Ана.
– Не знам ни колико ће овај гест са поштом од пре неколико дана нешто променити, али сам сигурна да се својој комшиници није похвалила пакетом који је добила.
Новости
