Сви мислимо да је “Јесен стиже дуњо моја” Балашевићева песма, а заправо ју је написао ОН! Заборављени српски песник написао је МНОГЕ ХИТОВЕ КОЈЕ РАДО ПЕВАМО!

1
7621
Фото: Јавно власништво, https://sr.wikipedia.org/w/index.php?curid=456343

Чудна је судбина неких наших стари(ји)х песника: песме су им још за живота постале толико популарне да су зашле у народ и поистоветиле се са народним творевинама, а они сами, њихови аутори, остали су заборављени.

Ко од нас, рецимо, не зна и не певуши радо песме: “Јесен стиже дуњо моја“, “Не лудуј Лело, чуће те село“, или “Играле се делије“… Мало ко, међутим, зна да су све те наведене песме дело песника Милорада М. Петровића – Сељанчице, о коме је овде реч.

Рођен 1875. године у Великој Иванчи, на падинама Космаја, где је завршио и основну школу, Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу, која се школске 1896/97. сели у Алексинац. Ту се загледао у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Коле Кнежевића, који је стрељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

После завршене школе, чувене по својим тадашњим професорима (др Тихомир Р. Ђорђевић, Миливоје Башић, Петар Илић, Петар Деспотовић, Јован Миодраговић и други), њих двоје измолише исто место службовања – село Велико Крчмаре код Крагујевца. У родној Шумадији, млади учитељ својој будућој супрузи Ружи ће запевати:

Pročitajte i  Обреновиће стигла кумовска клетва: Кнез Милош ју је дуго окајавао, а многи верују да и данас траје

„Јесен стиже дуњо моја,
Јесен рана,
Од јесени, до јесени
Све се село већ ижени,
Душо моја, бежи мени!
Не варај јарана!“…

Тако настају прве Петровићеве сељанчице (песме које певају о селу) нове и по духу и по изразу. Он проналази своје мотиве обичне и једноставне, свој тон и нарочито свој мелодиозан стих, ослањајући се на народну лирску поезију. Испевавши низ стихова о селу, испуњених час безазленим хумором, час тугом, чежњом и љубављу мома и дилбера, уз оптимистичко осећање за све што је у природи, Петровић бива запажен и постаје популаран. Прикупивши своје написане песме (њих 34), он их под насловом „Сељанчице“ (са посветом „Мојој Ружи“) штампа у Београду 1902. године. Збирка је одлично примљена од критике и Милорад Петровић одушевљено наставља рад и већ идуће године најављује се „Сељанчица“ у другом проширеном издању, са преко седамдесет песама.

Петровићеве „Сељанчице“ компонују буквално сви наши композитори: од најстаријих Маринковића и Мокрањца, па преко Јоксимовића, Бајића, Биничког, Ђорђевића, Крстића, Манојловића, Коњовића, Христића и Милојевића, до нпр. Логара, који је рођен исте године када су песме објављене. Тако је мала збирка песама Милорада Петровића постала највећа музичка инспирација.

Pročitajte i  НА ЦРВЕНО СЛОВО МНОГИ НЕ УКЉУЧУЈУ НИ МАШИНУ! Владика Григорије разрешио дилему: Ево да ли треба радити на велике празнике

Препознатљив по својим песмама Петровић добија надимак „Сељанчица“ који му је добро дошао, с озбиром да је у то време на врхунцу славе и популарности био глумац Милорад Петровић (1865—1928), један од великана српске позоришне сцене (наведимо овде да је он поред осталог успешно одиграо и насловну улогу у филму „Карађорђе“ у режији Илије Станојевића у француској продукцији. Премијера филма је одржана у сали биоскопа „Париз“ у Београду 11.10.1911. године).

Милорад Петровић Сељанчица је нашој књижевности дао и неколико лепих родољубивих песама у прози, а писао је и дечје песме као и књиге за омладину (Ризница). За позоришу сцену Петровић даје четири комада: „Младост“ (1904), „Чучук-Стана“ (1907), „Комадић швајцарског сира“ (према приповеци Ђуре Јакшића) и „Сиротан“. Песме за „Младост“ компонује Божа Јоксимовић (најпознатија „Играле се делије!“), а Чучук-Стану музички тумаче Стеван Христић и Исидора Бајић.

Pročitajte i  Небеска викендица саграђена голим рукама! Са 12 година Мирослав пројектовао архитектонско чудо НИ НА НЕБУ, НИ НА ЗЕМЉИ

Милорад Петровић Сељанчица рођен је на селу и сем последњих десет година цео живот је провео на селу, где је за време свога учитељовања (Крчмари, Раниловић, Стојник, Младеновац-село), написао све што је горе наведено. У Београду је премештен 1910. године где живи у родољубивом заносу пред предстојеће ратне сукобе.

Милорад Петровић је у младости био готово увек виђен у шумадијској народној ношњи, а испод горње кошуље, кажу, носио је амајлију — платнени замотуљак у коме је чувао грумен земље са њива своје родне Велике Иванче. Из Петровићевог „београдског периода“ поменимо и његова друговања са Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем.

Вихор рата га потом одводи на разна бојишта (Куманово, Једрене) где се разбољева и једно време склања код породице у окупирани Алексинац, одакле се, протеран, враћа у Београд где је и дочекао ослобођење. Већ тешко болестан, живећи у сталној беди и немаштини, умире на Михаиловцу код Београда 17.04.1921. године не дочекавши свој 46. рођендан.

Аутор текста: Миодраг Милановић
Извор: riznicasrpska

Inicijalizacija u toku...

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име